Do sada je istraživana istorija teretane u starim civilizacijama Azije, Afrike, i Evrope. Sada je vreme da se pozabavimo modernim razvojem treniranja i teretana. Onim što je možda i najviše uticalo na to kako moderna teretana izgleda.
U prethodnom tekstu smo videli koliko se u drevnoj Grčkoj pridavalo značaja fizičkoj kulturi. Stvari se nisu bitno promenile ni pod novim, rimskim menadžmentom. Nakon što su Rimljani ovladali Mediteranom (i Evropom), mnogo od grčke kulture je našlo svoje mesto u domovima bogatih Rimljana. Jedna od malobrojnih razlika je bila što su sada i žene bile prisutne u određenoj meri u rimskim gimnazijumima.
I onda se desio pad Rimskog carstva
Moglo bi se reći da je ovaj događaj izmenio Evropu. Drugim rečima, okrenuo je naglavačke. Širenjem hrišćanstva akcenat više nije bio na lepoti ljudskog tela, kao ni filozofskim raspravama. A nije se baš blagonaklono gledalo ni na homoseksualne odnose u gimnazijumima.
U Evropi tog vremena više nije bilo organizovanog treniranja. Radilo se u poljima, pripremalo za vojsku. Ali sportova i treninga nije bilo.
Humanizam i renesansa
I to je trajalo sve do perioda renesanse. Tada se pojavilo interesovanje za razvoj tela, što se počelo viđati na likovnim delima tog vremena.
Tada su se pojavila i prva moderna literatura koja je obrađivala fizičku kulturu.
Cristóbal Méndez, španski lekar, napisao je ‘Libro del Exercicio’, svojevrsnu raspravu o benefitima fizičkog vežbanja sredinom 16. veka.
‘De arte gymnastica’, koju je 1569. napisao Girolamo Mercuriale, italijanski filolog i medicinski doktor, je bila među prvim knjigama o sportskoj medicini. Uticala je na popularizaciju kako fizičke kulture, tako i na antički pristup treniranju i lečenju.
Na kraju 18. veka, nemački učitelj Johann GutsMuths je objavio knjigu ‘Gymnastik für die Jugend‘. Ovo delo preporučuje gimnastičke vežbe za omladinu, i njihovo korišćenje u obrazovanju. U velikoj meri GutsMuts se oslanjao na grčki pristup vežbanju. Međutim, u ovom priručniku se mogu naći i neke nove vežbe koje je on smislio. Takođe je opisivao i druge fizičke aktivnosti kao borilačke veštine, penjanje, trčanje, plivanje i šetnju. Čak je opisivao i sport dosta sličan današnjem bejzbolu.
Praktična primena
Ipak, jedna knjiga ne čini gimnastičko proleće. Pa ni više njih. Moralo je da prođe još vremena do prvih koraka organizovanog treniranja. Jedan od tih koraka su bila učenja Danca poznatog kao Franciscus Nachtegall.
Franc je bio inspirisan onim što je pisao GutsMuts. Zato je uložio značajan napor da se uvede fizičko obrazovanje u danske škole. Ovo je urodilo plodom. Pored škola, početkom 19. veka fizička kultura se našla i u danskoj vojsci. Kasnije se to proširilo i na mornaricu.
Sličnu misiju je imao i Šveđanin Pehr Henrik Ling. Primetio je pozitivan uticaj koji je na njegovo zdravlje imala fizička aktivnost. Mačevanje, prvenstveno. To ga je inspirisalo da razvije program gimnastike. Uložio je značajan trud da zainteresuje švedsku vladu za popularizaciju gimnastike i kalistenike. Ovo mu je i uspelo 1813., kada je osnovan Centralni kraljevski institut za gimnastiku u Stokholmu. Ling je između ostalog zaslužan za gredu, kao i za ripstol, popularne švedske merdevine. Zahvaljujući njemu one danas krase zidove sala za fizičko.
Vraćamo se u Nemačku
Tema nam je pedagog, Friedrich Ludwig Jahn.
Ovog edukatora su zvali i Turnvater Jahn. Što bi značilo Otac gimnastike Jahn. I to sa dobrim razlogom.
Početak 19. veka nije bilo dobro vreme za Prusku, njegovu domovinu. Razočaran porazima koje je njegova zemlja pretrpela od Napoleona, smatrao je da se iz ove situacije može izaći na određeni način. Njegov način je podrazumevao uzdizanje duha, moralnih vrlina i osposobljavanje omladine putem – gimnastički vežbi.
Za te vežbe Jahn je 1811. predvideo posebnu teretanu na otvorenom, nazvanu Turnplatz. Prva je otvorena u blizini Berlina. Nakon ovoga se njegov pokret brzo širio, i dobio svoje ime, Turnverein. Pored fizičkog vežbanja, negovao se i duh nemačkog nacionalizma. U tome što je akcenat bio i na moralnim vrednostima, podseća na grčke gimnazijume. I da, mnogi smatraju da je ovo uticalo i na pojavu nacional socijalizma u 20. veku.
U ovim teretanama se vežbala kalistenika, ali i mnogo više. Mogle da se nađu stvari koje danas podrazumevamo u muškoj gimnastici. Prvi put se vežbalo na razboju i vratilu, a tu su bile i gimnastičke karike. Konj za preskok i konj sa hvataljkama su bili tu za osposobljavanje omladinaca za buduću konjicu. Vežbe su bile ilustrovane u literaturi koju je Turnvater Jahn pripremao.
Deceniju-dve nakon prvog Turnplatz, slične ustanove su počele da se pojavljuju i u Sjedinjenim Američkim Državama. Nemački imigranti, upoznati sa Turnverein konceptom, su isti popularizovali. Ubrzo su učenja i ideje koje je postavio Jahn našli svoje mesto u obrazovnoj literaturi tog vremena.
(Nabildovani) Duh je pušten iz boce
Kada su postavljene osnove, stvari su počele sve brže da se odvijaju. Već sredinom 19. veka Hippolyte Triat, francuski cirkuski snagator, otvorio je ozbiljnu teretanu, gimnazijum. Prvo u Briselu, nakon toga i u Parizu. Ove su ustanove imale ozbiljniju opremu, i naplaćivali korišćenje. To svakako nije smetalo klijentima iz visokog društva da je posećuju.
Pored toga, Triat je popularizovao i poziranje. Čak se pojavio (ili bio inspiracija) na nekim likovnim delima tog doba. Ovo je imalo uticaj na poziranje za fotografije i slike snagatora koji su došli kasnije.
Mladi hrišćani
Otprilike u isto vreme, George Williams je bio zabrinut za duh omladine. Smatrajući da mladi muškarci Londona nisu imali pristup aktivnostima koje uzdižu moral, pokrenuo je Udruženje mladih hrišćanskih muškaraca. Poznatije kao YMCA (Young Men’s Christian Association).
Ideje ovog udruženja, isprva bazirane na propovedima i religijskoj literaturi, brzo su se proširile po (zapadnom) svetu. Otvorio se veliki broj YMCA ustanova, koje su počele da gaje duh atleticizma, komplementaran moralnim vrednostima. Uz prostore za trening i spavanje, kao i učenje i predavanja, širile su fizičku kulturu. Najviše u Severnoj Americi. Koliko je istorija teretane nezamisliva bez njih, vidimo i po sledećem. Kanađanin James Naismith je upravo tokom boravka u YMCA smislio košarku.
Prvi lični treneri
Kao što je imućnija klijentela obilazila Triatov prostor, ubrzo su neki od njih poželeli ličniji odnos. Program treninga namenjenog isključivo njima. Prvi koji je ovo iskoristio bio je Ludwig Durlacher. Poznatiji i kao Luis Atila, ili Profesor Atila.
Ovaj Nemac je nastupao kao snagator širom Evrope u drugoj polovini 19. veka. Nakon oko dve decenije nastupanja i pokazivanja impresivne snage, rešio je da se upusti u preduzetništvo. Otvorio je sopstvenu teretanu u Briselu 1986. godine, i počeo da radi kao lični trener. Posle par godina otvorio je teretanu i u Londonu. Korisnici su bili ljudi različitih klasnih nivoa, ali je ovde Profesor postao zanimljiv brojnim krunisanim glavama Evrope.
Krajem veka je emigrirao u SAD. Otvorio je teretanu na Menhetnu, i nastavio da radi kao lični trener. U svom radu koristio je šipku sa tegovima, čija je težina mogla da se menja punjenjem od sačme. Još jedan pristup koji je bio značajan u to vreme je što je Profesor Atila preporučivao i ženama vežbe snage. Prilično revolucionarno za to doba. A i prilično udaljeno od kobasicijade grčkih gimnazijuma.
Tokom radnog veka, Atila je nakupio listu prilično poznatih klijenata. Tu su bili različiti monarsi i bogataši Evrope. Ali i uticajni poslovni ljudi kao Alfred Vanderbilt i J. P. Morgan Jr., i bokserski šampion James John Corbett.
Eugene Sandow
Među njegovim klijentima bio je i njegov sunarodnik Friedrich Wilhelm Müller. Čovek mnogo poznatiji pod imenom Eugene Sandow. Ili kao otac modernog bodibildinga.
Nakon što se dokazao kao učenik Profesora Atile, otisnuo se dalje u svet. Da zarađuje za hleb svojim mišićima. Kao što je tada bilo uobičajeno, snagatori su živeli od pokazivanja svojih mogućnosti u cirkusima, predstavama, festivalima. Tako i on.
Međutim, uskoro je primetio da ljude više impresionira kako njegovi mišići izgledaju. Nego šta rade. I zato je počeo da u svoju rutinu ubacuje i prikaz svoje estetike. Ljudi su obožavali njegovo poziranje.
Eugen Sandow
Krajem 19. veka je osnovao Institut za Fizičku Kulturu, što je zapravo bila teretana. Tu je on trenirao korisnike svojim metodama vežbanja, ali i ishrane. Da bi ideje predstavio široj publici, pisao je knjige i pokrenuo časopis. Upravo u jednom od njih je i stvorio termin ‘bodibilding’.
Prvo takmičenje u bodibildingu
Vrlo brzo organizovao je i prvo moderno bodibilding takmičenje. U Londonu 1901. godine, ovaj događaj je bio izuzetno popularan. Tročlani žiri su, pored Sandowa, činili i skulptor Charles Lawes i pisac Arthur Conan Doyle, njegov prijatelj.
Putovao je i držao predavanja po celom svetu. Bio je vrlo cenjen među svojim savremenicima, od kojih su neki bili bogate mecene, i čak jedan kralj.
To počinje da liči
Na žalost, narednih par decenija ljudska vrsta je bila zauzeta međunarodnim merenjem ‘kome je veći’. Poznato i kao dva svetska rata. Razvoj teretane je usporen. Ali ne i zaustavljen. Period između dva rata je doneo neke inovacije.
Tako su tokom 20-ih ljudi počeli da klasifikuju vežbe. Nemac Heinrich Steinborn je usavršio poseban način izvođenja čučnja (tada poznatog pod drugim imenom). Takozvani Steinborn čučanj. Kako je sama priprema za izvođenje ovog čučnja vrlo komplikovana, početkom 30-ih se pojavio i kavez, ili stalak za čučnjeve.
Još jedna stvar koja je ostala u upotrebi do danas je – pilates. Sredinom 20-ih ga je razvio (opet) nemački trener Joseph Pilates. Iako je on ovaj sistem vežbanja nazvao kontrologija, poznatiji je pod drugim imenom. Kao i mnogo puta do sad, zaključio je da su fizičko i mentalno zdravlje povezani, i vrlo bitni. Štaviše, deo sistema je zasnovan na bolničkom krevetu, jer je Pilates svoju ideju dobio u zarobljeništvu, u bolnici.
Izvor The Nix Company, sa Unsplash
Stvaranje modernog fitnes sveta
U tom periodu, tačnije 1936. otvoren je prvi fitnes klub, u Kaliforniji. I za promenu, nije ga otvorio Nemac, već mladi američki rvač francuskog porekla. Francois Henri LaLanne, poznatiji kao Jack LaLanne.
Da je to jedino što je uradio, ne bi bilo malo. Ali se nije tu zaustavio. Vrlo inovativan, on stoji iza nekih od rekvizita koje danas podrazumevamo u teretani. To su mašina za ekstenziju nogu, mašine sa kablovima, i, svima omiljena, Smit mašina.
LaLanne je bio poznat, i revolucionaran, zastupnik ideje da i žene treba da rade vežbe snage. Kao i pomenuti Profesor Atila. Štaviše, u ovim modernim teretanama mogli su jedni pored drugih da vežbaju muškarci i žene.
Imbecilne ideje o tome da žene moraju da se ograniče na majušne tegove nisu novijeg datuma. Još tada su ljudi mislili da će žene koje vežbaju da postanu gargantuozne neženstvene tvorevine.
Otpor koji savladavate fizički u teretani i otpor kojeg savladate u životu mogu samo izgraditi jak karakter.
Arnold Švarceneger
I nisu pružali otpor samo ženama u teretani. LaLanne je nailazio na prepreke na svakom koraku. Smatrali su ga zaluđenikom, opsednutim vežbanjem. Čak sami lekari imali negativan stav. Mislili suda će njegova rutina smanjiti seksualni nagon. Da će dovesti do srčanih problema, i onemogućiti pokretljivost. Sa druge strane, on je aktivno vežbao do svoje duboke starosti (preminuo je u svojoj 96. godini). Ovo je verovatno najbolji način da im se ova zabluda natrlja na nos.
I nije se zaustavio na tome
Pored toga što je broj teretana sa njegovim imenom brojao preko 100, širio je svoj uticaj na druge načine. Napisao je nekoliko knjiga iz oblasti treniranja. Prodavao je i sokovnike, fitnes opremu. Čak je imao i instrukcije za vežbanje na gramofonskih ploči. Ali je veliki uticaj imao koristeći najmoćniji medij tog vremena. Televiziju.
Od 1951. pa sve do 1985. vodio je The Jack LaLanne Show. Ovo je bio revolucionaran program. Koncentrisao se na vežbanje, i to ono koje se može obavljati kod kuće. Uz minimalne rekvizite. Bio je namenjen svima, muškarcima, domaćicama, starijima, deci. Vrlo harizmatičan, uspeo je drži američku javnost prikovani za ekrane. Mnogi programi sa ovom tematikom svoje postojanje duguju upravo njemu. Istorija teretane bi bila vrlo drugačija, i siromašnija, bez osobe kao što je bio Jack LaLanne.
Teretane sa članarinom
Sličan se zaključak može izvesti o još jednoj figuri. Vic Tanny (rođen kao Victor A. Iannidinardo) je imao snažan uticaj na pojavu i širenje teretana. Zajedno sa svojim bratom je (posle par neuspešnih pokušaja) u Kaliforniji pokrenuo teretanu u kojoj su uskoro počeli da dolaze poznati ‘mišićavci’ tog vremena.
Njegova inovativnost se ogledala manje u mašinama i rekvizitima, a više u poslovnom modelu. U njegovom lancu teretana je moglo da se vežba, ali i da se pogleda film, kupa u bazenu, dobije masaža. Bile su prijemčive široj populaciji.
Još jedna inovacija su bile članarine. Godišnje, mesečne, težilo se ‘obavezivanju’ klijenata da plaćaju teretanu. Ovo je dovelo i do kontroverzi. Agresivni marketing i prodaja su doprineli da Vic izađe na loš glas. Prebrza ekspanzija, kao i neki finansijski ekscesi su doveli do toga da se većina njegovih teretana zatvori ili proda krajem ’60ih.
Uspon mašina
Do perioda kada su se ovi lanci teretana proširili po SAD (i donekle Evropi), tegovi, bućice i šipke su se u njima odomaćili. Tada, kao uostalom i danas, postojala je šansa da se manje iskusni vežbači povrede. Bodibilder Harold Zinkin je, želeći to da promeni, dizajnirao mašinu za dizanje tegova. Imala je različite pravce delovanja, težina se menjala postavljanjem klina u određeni žljeb, i istovremeno je moglo da je koristi više ljudi za različite vežbe. Početkom 60-ih je osnovao firmu Universal Gym, i počeo sa proizvodnjom svojih mašina. Prilično brzo su našle svoje mesto u brojnim teretanama i YMCA centrima.
Uloga mašina u teretanama je postala još značajnija kada se pojavio Arthur Jones. Iako njegov životni put nije izgledao tipično za nekoga u fitnesu, ostavio je neizbrisiv trag. Zastupnik ideje o visokom intenzitetu, želeo je da stvori modalitet treninga koji bi tome odgovarao. Po njemu su tegovi bili zastareli i neefikasni. Da se vežba izvede do potpunog otkaza. Uz manji broj serija.
Nautilus
Kako bi to bilo moguće, razvio je seriju mašina koja je omogućavala da vežbač bezbedno sebe dovede do mišićnog otkaza. Ovo je kasnije postala linija mašina za vežbanje pod nazivom Nautilus. Njegove mašine su pravljene tako da imaju varijabilnu krivu opterećenja. Bio je prilično uspešan kao preduzetnik, ali i kao izumitelj. Iza njega je ostalo blizu 50 patenata iz ove oblasti, primenjenih u njegovim mašinama.
Ubrzo su Nautilus proizvodi postali vrlo cenjeni i traženi. Zašto? Mašine svakako nisu bile nova stvar u teretanama. Ali Nautilus je pružao potpuno novo iskustvo vežbanja. I to prilično jednostavno, zabavno i svima dostupno. Početnici su mogli bez problema, i posebnog znanja da ih koriste. Caka je bila u tome da su ove mašine mogle da se nađu samo u Nautilus centrima, koji su bili ispunjeni isključivo ovom opremom. Ipak, ovo je dovelo do znatno veće prisutnosti mašina u teretanama, i trening programima.
Nešto za dame… samo dame!
U redu, videli smo da su počeci treniranja bili isključivo kobasicijada, širom sveta. I to je tako trajalo sve do 20. veka. Tada su, kao što smo pomenuli, određene uticajne ličnosti pozvale dame da vežbaju u teretani.
Ipak, ni tada to nije izgledalo kao teretane danas. Žena je bilo neuporedivo manje od muškaraca. Ili su imale svoje dane kada su mogle da treniraju. Ne baš idealno.
I onda se 1969. pojavila Lucille Roberts. Imigrant iz (tada sovjetskog) Tadžikistana, želela je da stvori prijatno okruženje. Zato je na Menhetnu napravila jednu isključivo žensku teretanu. Ubrzo se taj broj znatno povećao. U njenom lancu teretana nije bilo kompleksnih mašina. Kao ni puno olimpijskih šipki i tegova. Bio je namenjen običnim ženama, srednje klase, domaćicama i zaposlenim ženama sa puno obaveza.
Ovo je imalo za rezultat da su se žene mnogo lakše odlučivale da odu u teretanu. Počele su da se pojavljuju i druge teretane namenjene lepšem polu, neke i sa ozbiljnijom opremom. Bilo je i onih koje su nudile uslugu čuvanja dece. Obične teretane su počele da prilagođavaju svoj prostor da bude prijemčiviji muškarcima I ženama.
Teretane za sve i teretane za ponekog
U poslednjoj četvrtini je treniranje već ušlo u svakodnevicu. Ljudi su trenirali sa različitim ciljevima, iskustvima, po različitim modalitetima. Većina teretana bilo otvoreno za sve tipove treniranja. Imale su veliki izbor opreme, mašina, kako za vežbe snage, tako i za kardio trening.
A počele su da se pojavljuju i manje teretane. Namenjene za usko profilisani način treniranja. Tako je 1976. godine elitni powerlifter Louie Simmons osnovao Westside Barbell. Ova teretana je bila namenjena ambicioznim powerlifter-ima. Počeli su da se javljaju pilates studiji. A i joga je dobila na popularnosti. Tokom aerobik ludnice ’80-ih na svakom ćošku je mogao da se nađe kurs posvećen tome.
Renesansa interesovanja za snagatore 19. veka je dovela do novih ideja. Zabavna strongman takmičenja su dovela do treniranja sa tom tematikom. Teretane malo ‘grubljeg’ izgleda, dizanje tegova, ali i ‘balvana’ (log press). Rekviziti kao što su vreće sa peskom (Egipćani), Atlas i Húsafel kamen, traktorske gume. Generalno, naginjanje ka funkcionalnom treniranju. Islanđani, Skandinavci i narodi Baltičkog regiona dominiraju ovim sportom.
Novi milenijum, nove (?) ideje
Početkom 21. veka teretane već duže vreme izgledaju kao i danas. Tada se pojavljuje novi način treniranja. Crossfit. Kreirao ga je gimnastičar Greg Glassman.
Ideja je bila da se kombinuje više različitih načina treniranj. Tako bi se treniranje zaokružio, i ne bi bilo ‘šupljina’. Trenira se snaga, izdržljivost , propriocepcija. Vežbala se snaga sa olimpijskom šipkom. Trčanje i ostale kardio vežbe su obavezne. Podrazumeva se kalistenika, rad sa karikama, kao i vežbe girjom. Treninzi su vremenski ograničeni. Vežba se u grupi, i svi učesnici rade iste vežbe. Takozvani WOD (Workout Of the Day – vežba dana).
Izvor – Photo by Ardit Mbrati: https://www.pexels.com/photo/pull-ups-competition-at-gym-16966370/
Teretane za crossfit (crossfit box) izgledaju potpuno drugačije od onoga kako smo navikli. Nema redova traka za trčanje, ni mašina za svaki deo tela. Tu su sprave za veslanje i assault bike, borbeni konopci i vijače. Olimpijske šipke, girje, sanke, bumper tegovi i traktorske gume. Preovlađuje prazan prostor, a obode krase kavezi za čučanj.
Ovakav pristup treniranju doveo je do stvaranja izuzetno čvrste zajednice. Sa tim je došla i popularnost, i brzo širenje po celom svetu. Danas postoji oko 10 hiljada Crossfit licenciranih teretana na planeti. Što je izuzetan broj nakon što su teretane bile zatvorene zbog korone. Postoje godišnje Crossfit igre, gde se okupljaju desetine atleta iz celog sveta. Sponzorišu ih neke od najvećih kompanija iz oblasti sportske opreme.
To je istorija teretane. Kakva je budućnost?
Kako će izgledati prostor za vežbanje budućih generacija niko ne može da zna. Neki od pomenutih tipova treniranja su bili dominantni, ili čak jedini tokom određenog perioda. Mnogi su najavljivani kao jedini ispravni, i budućnost vežbanja. Ali je svaki na njih pored hvalospeva nailazio i na kritike. I svaki tip teretane ima neke nedostatke. Čak i najnoviji, Crossfit, naišao je na zamerke u tehnici izvođenja, fokusiranje na vreme, i riziku od rabdomiolize.
Pokušaji da se nađe trening koji će biti najbolji nije urodio plodom. Naprotiv, kao da se pojavljuju različiti metodi treniranja. Sve više njih. I to je dobro. Postoji sloboda u tome da svako može izabrati jedan, ili više, načina kako da neguje svoje fizičko zdravlje.
Možda je budućnost treniranja u veštačkoj inteligenciji. Možda u minimalističkom treninzima, ili ‘od svega po nešto’ pristupu. Pojaviće se novi metodi, nove mašine, nove tehnologije.
Prešli smo dalek put od prvih ‘teretana’ antičkog sveta. I taj će se put nastaviti.
