Nakon istraživanja istorija teretane u drevnoj Kini i Indiji, kao i na Bliskom istoku, vreme je da nastavimo dalje obalama Mediterana. Idemo na mesto koje je rodilo olimpijske igre. U Grčku. Obzirom da su Rimljani mnoge stvari uveli od Grka, uz mali broj izmena, nećemo se baviti isključivo njima.
Istorija teretane antičke Grčke
Drevni Grci su imali neverovatno značajan uticaj na razvoj kulture, politike, sporta. Od grčkih filozofa, gradova država, pa sve do Olimpijskih igara. O ovim poslednjim ćemo pričati kasnije.
Uticaj vidimo i u treniranju. Sa Grcima antičkog doba imamo veštinu u borbi kao cilj. Ali i pojavu treniranja radi estetike, i mentalne i intelektualne dobiti.
Da bi malo bolje razumeli kako se i zašto razvijala fizička kultura drevne Grčke, treba da pogledamo kako je ona izgledala. To nije bila jedna zemlja na jugu Balkana, kao danas. Grčku je činio veliki broj gradova-država, polisa. Postojao je veliki broj polisa, rasutih po južnom Balkanu, ostrvima istočnog Mediterana, južnoj Italiji i Maloj Aziji.
Reći da se ove državice nisu volele bi bilo prilično blago.
Polisi su često ratovali međusobno, pa je stalna vojna pripremljenost bila ključna za opstanak. Stalna i jaka vojska se podrazumevala. A znamo koja je državica prednjačila u tome. Sparta.
Sa druge strane, glavni rival Sparte je bila Atina. Iako atinska vojska nije imala taj nivo spreme kao spartanska, imala je impresivnu mornaricu. Borba na moru svih grčkih pomorskih država se zasnivala na brzim brodovima zvanim trireme. Ovo ime označava da je glavni pogon broda bio tri reda vesala sa svake strane. Kao što se može zaključiti, dobra ekipa veslača znači premoć u borbi, pa se radilo na tome da veslači budu ljudi dostojni zadatku. Snažni i izdržljivi.
Još jedna važna činjenica antičke Grčke je oslanjanje na robovlasnički sistem. Dok su robovi radili fizičke poslove, nije bila retkost da se trgovinom bave ljudi iz drugih država i naroda. Ovakav sistem je ostavljao građanima polisa dovoljno vremena da se bave drugim aktivnostima.
Sad kad imamo te činjenice, da vidimo kakva je situacija sa treniranjem u drevnoj Grčkoj.
Vojno treniranje
U Atini, dečaci su se školovali od svoje sedme godine. U adolescentskom uzrastu, tokom školovanja, ohrabrivani su da počnu fizičke pripreme za vojsku, kroz trčanje i borilačke veštine. Za sve to vreme, školovanje je bilo prioritet. Kada napune 18, bilo je obavezno da se odsluži vojni rok od dve godine. Time se njihova obaveza prema vosjci završavala. Sem u slučaju rata.
Glavni rival Atini u grčkom svetu, Sparta, imala je potpuno drugačiji pristup. Dečaci su započinjali sa osposobljavanjem za vojsku u isto vreme kada su njihovi vršnjaci počinjali školu. Od tada, pa do 18-20. godine je trajalo vojno školovanje. Ono je bilo izrazito teško i brutalno. Nakon navršenih 18 godina, mladi Spartanci su mogli da … nastave da budu u vojsci do svoje starosti. Ili smrti.
Agoge
Ovo je naziv za metod treniranja spartanskih građana. Podrazumevalo se da svaki muškarac služi u vojsci. I zato je napravljen ovaj sistem, koji u mnogo čemu nalikuje modernim sistemima obuke. Razlika je, doduše, u trajanju.
Kao što smo rekli, od šeste ili sedme godine, dečaci kreću u vojno školovanje. Naravno da su se učili i uobičajeni predmeti. Ali, fizička kultura je imala primat.
Do 12. godine, dečaci su živeli, učili, trenirali zajedno. Nakon toga je trening postajao samo još intenzivniji. Hrana je bila oskudna i neukusna. Ko je probao SDO, zna o čemu pričam. Ovo nije bilo bez razloga. I razlog nisu bili trbušnjaci. Vojnici su morali biti lagani da bi bili pokretljivi, ali sposobni da sa malo hrane izdrže teškoće ratovanja.
Svakodnevno treniranje je bilo mukotrpno. Grci su dobro poznavali, i rado koristili kalisteniku. Reč kalistenika je i nastala od reči kalos (κάλλος), što znači lepota, i stenos (σθένος), što znači snaga.
Međutim, lepota velikih mišića je bilo poslednje na umu ovim drevnim ratnicima. Spartancima je to bio glavni način održavanja snage i kondicije. Zapravo, cela svrha njihovog treninga, ishrane, ponižavanja i zajedništva (ne retko i seksualnog) je bila da se iz vojnika izvuče maksimum. Da sa što manje resursa mogu da funkcionišu kao efikasna kohezivna jedinica, koja slepo sluša naređenja.
Jer pored ličnih atributa spartanskih vojnika, njihova vojska je bila poznata po manevarskoj sposobnosti. Bili su podeljeni u manje jedinice, koje su slušale komande i bile odlično koordinisane. Deo zasluge za to svakako pripada tome što su naučili da funkcionišu zajedno od malih nogu. Mada, činjenica da je deo obrazovanja podrazumevao ples može biti važna. To je ipak jedan od boljih načina da se uči i vežba koordinacija i propriocepcija.
Jaki roditelji, jaka deca?
Postoji još jedan važan element spartanskog militarističkog društva, koji utiče na njihovu fizičku kulturu. Svi znamo da se priprema za spartanskog vojnika dešava već tokom rođenja, sa odbijanjem onih beba za koje se smatra da nisu dovoljno zdrave. Mada, mnogi bi rekli da se to dešava i pre. Od spartanskih građana se očekivalo da izaberu zdravog i snažnog partnera (drugog pola). I zato su se mnoge žene bavile fizičkim vežbanjem. Ovo je posebno značajno kad se uzme u obzir činjenica da je u ostatku Grčke vežbanje bila isključivo muška aktivnost.
Gimnazijum
Mi danas ne bismo pričali o Grčkoj u kontekstu istorija teretane da je spartanski vojni sistem jedini doprinos. Sparta je bila vojno jaka, ali ipak samo jedna od brojnih grčkih državica. Možda najveći doprinos je bio pristup fizičkom vežbanju celokupne grčke kulture.
Taj pristup se najviše ogleda u gimnazijumu. Ovo su bile izuzetno bitne i cenjene institucije grčkih gradova. Najbanalnije objašnjenje bi bilo da su to bili sportski centri. Međutim, gimnazijum je bio mnogo više od toga.
Ove institucije su nastale iz jednog validnog razmišljanja. Da su mentalno i fizičko zdravlje usko povezani. Koncept nazvan arete (ἀρετή) je govorio da se um i telo moraju razvijati da bi čovek mogao razviti potpuni život. I da najbolji način da se živi zdravo jeste održavanje fizičkih aktivnosti, čak i u starosti.
Iako im je namena bila fizički trening, ove ustanove su bile i jezgro učenja, kao i društvenog života. Sofisti, su bili grčka filozofska škola najistaknutija u petom i četvrtom veku PNE, i oni su prvi počeli sa korišćenjem gimnazijuma za svoja predavanja. Drugi su to videli, i tako su hodnicima ove drevne teretane počele da odjekuju filozofske i političke debate.
Golo(guzo) treniranje
Sam naziv je nastao iz grčke reči gimnos (γυμνός), što znači ‘golo’. Razlog je što su se sve fizičke aktivnosti održavale potpuno bez odeće. U nekim slučajevima se vežbali u tunici zvanoj hiton (χιτών).
Gimnazijum je bio uspostavljen i upravljan od strane države. Imali su namenske prostorije, za vežbanje i takmičenja, sa prostorom za publiku. Ali i za opuštanje u kupkama i sa masažama nakon treninga.
Gimnazijum se donekle proširio i u Rimu, ali ne na isti način. Osnaživanje tela se tu gledalo samo u kontekstu vojnih priprema. Vežbanje radi zdravlja nije bio opšte prihvaćen koncept među Rimljanima.
Prvi javni gimnazijum u Rimu je izgradio Neron. Međutim, nije bio prihvaćen od strane građana. Vremenom, imućniji ljudi su voleli da izgrade privatne gimnazije na svojim imanjima. Posebno oni koji su cenili grčku kulturu. Ovo su bile manje građevine, prelepo ukrašene, za ličnu upotrebu.
U Grčkoj, svaki polis je imao bar jedan gimnazijum. Često više. Tako je Atina imala tri: Licej (Λύκειον), Kinosarg (Κυνόσαργης), i Akademija (Aκαδημία). Njihovo upravljanje je bilo određeno propisima (Solonovi zakoni), i za to je bio nadležan gimnazijarh (γυμνασίαρχος). Pored njega, tu je postojalo osoblje različitih namena.
Pored ljudi koji su se bavili administracijom, održavanjem, važno mesto je pripadalo instruktorima – paedotribae (παιδοτριβαί) i gimnastae (γυμνασταί). Oni su najčešće bili bivši sportisti, atlete (αθλητής
– sportista, takmičar). Paedotribae je bio poznavalac svih vežbi koje su se izvodile. Gimnastae, kao poznavalac fiziologije, ih je propisivao mladim vežbačima, u skladu sa efektima koje su te vežbe imale na njih.
Uloga medicinskog osoblja je pripadala aliptae (ἀλεῖπται). Oni su se bavili previjanjem rana i drugim medicinskim situacijama. Takođe su i nanosili prašinu na tela vežbača, a nakon treninga skidali prljavštinu i masirali vežbače.
Ko je mogao da koristi gimnazijum?
Kao što su postojala pravila o tome ko je šta radio, bilo je određeno ko je mogao da koristi gimnazijum. Pomenuti Solonovi zakoni su određivali i to da se otvarao nakon izlaska sunca, a zatvarao kad ono zađe. Određeno je bilo i to da su korisnici različitih starosnih grupa imali određeni period u toku dana kada su mogli da vežbaju, a kada im je pristup bio zabranjen.
Da, određeno je bilo i ko nije smeo da koristi gimnazijum. Robovima je bilo potpuno zabranjeno da ga koriste. Samo građani su imali pristup. Ovo je značilo da su dečaci čiji je otac građanin, a majka ne, bili isključeni iz gimnazijskih aktivnosti. Izuzetak je, na primer u Atini, bio Kinosarg.
Osobe koje ni u kom slučaju nisu mogle da koriste gimnazijum su bile – žene. Sa izuzetkom Sparte, iz pomenutih razloga. Da, sport, kao i društveni život u antičkoj Grčkoj je bila čista kobasicijada. I to nije bilo iz nekih moralnih razloga. Isključivo muško društvo u gimnazijumu nije sprečavalo seksualne odnose u istom. Niti je težilo tome. Jednostavno, nije se smatralo da su žene (uz robove) dovoljno vredne da koriste gimnazijum.
Što je šteta, jer upravo su se u ovim institucijama stvarali osnovi politike i filozofije ovog dela sveta. Tako su Sokrat i Platon svoja predavanja držali na Akademiji. Aristotel je svoje sledbenike okupljao u Liceju. Tribine ovih ustanova su često bile pogodno mesto za držanje govora i organizovanje debata. Dok se oko njih treniralo, umne glave tog vremena su okupljene ljude učili osnovima kritičke misli na kojima se zasniva današnja civilizacija.
U drevnom Rimu insistiranje na isključivo muškim članovima nije bilo aktuelno. Rimljani su često vežbali u javnim kupatilima. Ovde su se često okupljala oba pola. Tu su žene mogle da plivaju, igraju sa obručem, ili treniraju sa loptom.
Sportska takmičenja
Pored gologuzog treniranja i filozofiranja, drevni Grci su voleli i takmičenja bez odeće. A prilika za takmičenja je bilo puno. Religijski festivali su bili praćeni i sportskim takmičenjima. Tako su svakog avgusta Atinjani organizovali panatenejske svečanosti, posvećene upravo boginji Ateni. Sastavni deo su bile Panatenejske igre.
No, najpoznatije su bile Panhelenske igre. U pitanju su četiri festivala, i to su:
- Pitijske igre, održavane u Delfima, posvećene Apolonu,
- Nemejske, na Korintu, posvećene Zevsu,
- Istamske, na korintskoj prevlaci, posvećene Posejdonu, i
- najpoznatije od svih, Olimpijske igre, održavane u Olimpiji na Peloponezu, posvećene, opet, Zevsu.
Ovi festivali su imali i ulogu praćenja vremena. Reč ‘Olimpijada’ je tada označavala period od četiri godine između dve Olimpijske igre. Tako je prva Olimpijada trajala od 776. do 772. godine PNE. (Iako se često smatra da su nastale u 7. veku PNE). Održavale su se jako duge, čak i u rimsko vreme. Trajale su sve do kraja 4. veka nove ere. Tada su ih ukinuli, u to vreme hrišćanski rimski imperatori. Razlog: pagansko poreklo igara.
Igre su okupljale takmičare iz celog grčkog sveta, sa svih obala Mediterana, i čak Crnog mora. Ratovi su prekidani kako bi se borba prenela na sportske terene. Nagrade su nekad bile simbolične (girlande, lovorovim venci). Pobeda je ipak bila praćena čašću i ugodnim životom pobednika u matičnoj državi.
I da, i ovde žene nisu bile prisutne među takmičarima.
Trodnevne igre su sadržale nekoliko sportskih takmičenja. Neka od njih su prisutna i danas. Jedna od razlika u odnosu na današnje Olimpijske igre jeste odsustvo grupnih sportova u to vreme.
Discipline drevnih takmičenja
Takmičilo se u borilačkim veštinama, kao što su rvanje, boks, pankration (παγκράτιον). Pored toga tu su bile i trke. Kako takmičenja u trčanju na različitim distancama, takođe i trke dvokolica. Jedno od kompleksnijih takmičenja je bio pentatlon (πένταθλον). Ovo je takmičenje sadržalo pet disciplina, i to:
- skok u dalj
- bacanje koplja
- bacanje diska
- sprint (στάδιον)
- rvanje.
Pronicljiviji čitaoci će prepoznati da su ove discipline primenjive u vojnoj obuci antičkog sveta.
Kako su drevni Grci trenirali za ova takmičenja?
Postoji još jedan aspekt starogrčkog pristupa fizičkoj kulturi, koji ih čini izuzetno značajnim u kada je u pitanju istorija teretane. Njihov pristup, i posebna pažnja, koju su pridavali treniranju sportista.
Pre više od 2 milenijuma, Grci su koristili neke danas vrlo aktuelne principe i metode. To važi za trening, ali i za ishranu atleta. Tako su postojale različite dijete. Čak su postojale i kontroverze i vrlo snažno suprotstavljena mišljenja o tome koja je dijeta najbolja. Da, i tako davno su postojale nesuvisle rasprave mesožderi VS. vegani VS. svi ostali.
Sportisti su imali svoje trenere. Uspeh atlete je uslovljavao i prestiž trenera. Zato je bilo jako važno kako se to radi. Smatralo se da je za sportiste, posebno na visokom nivou, bitno pristupiti individualno. Nije se svako trenirao na isti način. Individualne razlike su primećivane, praćene, i trening se prilagođavao sportisti, a ne obrnuto. Grčki autor Filostratus u svom delu Gimnasticus kritikuje da mlađi sportisti treniraju na isti način kao i odrasli. U igrama su se često takmičenja delila prema uzrastu takmičara.
Ono čemu su se sportisti prilagođavali jesu uslovi takmičenja. Bioritam se smatrao uticajnim, pa se vodilo računa da se trenira u približno vreme kada se održava i takmičenje. Pazilo se i na aklimatizaciju, pa se mesec dana pre olimpijskih igara treniralo u Elisu.
Trening je bio podeljen na zagrevanje, radni deo treninga, i opuštanje, smirivanje. Za poslednji segment su često korišćene masaže. Drevni Grci su puno značaja davali masiranju. Postojale su različite vrste masaže, nekad čak sa više od jednog masera.
Princip progresije
Znamo da, radi osnaživanja tela, mora da se ono progresivno opterećuje. Banalno objašnjenje: svaki trening treba da bude na neki način teži od prethodnog. Brže trčanje, na duže staze, veće težine, viši broj ponavljanja. Grci su poznavali ovaj princip, i koristili ga u treningu.
Mnogi znaju za priču o Milu sa Krotona. Bio je borac, i to vrlo uspešan. Prema legendi, trenirao je tako što je svaki dan uzimao isto tele, i hodao sa njim. Kako je tele raslo, tako je treniranje sa njim bivalo teže. To je Milu davalo novi stimulans pri svakom treningu.
Ova priča je verovatno samo to. Priča. Ipak, dobra je ilustracija toga koliko se u treniranju koristio ključni princip pripreme sportista.
U to vreme su bili svesni da ne donosi svako vežbanje rezultate. Znali su da mora postojati granica napora koju moraju preći da bi postigli rezultate. Takođe su znali i da postoji granica preko koje telo ne može da se adekvatno oporavi.
Periodizacija
Ali Grci su znali da se ne može samo trenirati svaki dan, ceo dan. Upravo zato su postavili nešto što je vrlo slično današnjem sistemu periodizacije sportista.
Struktura treniranja je cikličan proces. Sastoji se od više vremenskih celina, koje se nadovezuju jedna na drugu. Uglavnom ih znamo kao mikro, mezo, i makro ciklus.
Mikrociklus je najmanji period koji uglavnom traje do sedam dana. Mezociklusi se sastoje od više mikrociklusa, i uglavnom traju do mesec dana. Makrociklus traje više meseci, do godinu dana.
Drevni Grci su imali nešto vrlo slično mikrociklusu.
Tetrade.
Naziv potiče od grčke reči za broj četiri. Tetrade su četvorodnevni ciklus koji je osmišljen kako bi održao kvalitet i zamah treniranja. Kako se to postiže? Variranjem intenziteta vežbanja tokom ta četiri dana. Tako se prvog dana radi pripremni trening, na oko 75%. Drugog dana se trenira punim intenzitetom. Treći dan je rezervisan za odmor, a četvrti se trenira umereno. Na oko 50%. Sledećeg dana, počinje se ispočetka.
Pomenuto je da su sportisti mesec dana pre olimpijskih igara trenirali u Elisu. Ovo bi se moglo razumeti kao mezociklus, kao konačni deo treninga od oko 10 meseci – što jako liči na makrociklus.
Istorija teretane i trening rekvizita u drevnoj Grčkoj
Grčke atlete su koristile razne alate u svom treniranju. Dobro, za treniranje trčanja nije bilo puno toga, jer su trčali bosi. Ali su, na primer, vodili računa da trče na podlogama različitih tvrdoća. Time su se pripremali za takmičenje na tvrdoj podlozi.
Nije tako bilo za treniranje borilačkih veština. Za boks (πυγμαχία) jesu koristili shadowboxing. Međutim, u upotrebi bile i bokserske vreće, zvane korikos. Takođe su koristili i bandažere, često od volovske kože. Uloga je bila kako zaštita šaka, tako i nanošenje ozbiljnih posekotina licu protivnika. Da, Grci su bili prilično brutalni u takmičenju.
Nije im bilo strano ni dizanje tegova. U vežbanju su koristili haltere (ἁλτῆρες). Ovo je bio naziv za kamene tegove, posebno napravljene za tu namenu. Kako ih opisuje grčki autor tog vremena, Pausanias: ‘polukružni, ali eliptičan i napravljen tako da prsti prolaze kroz njega kao što prolaze kroz dršku štita’.
Mnogi smatraju da su ovi rekviziti prve bućice, ili prve girje. Javljali su se u težinama do 10 kg. Haltere su imale funkciju bućica. Ali su im sportisti tog vremena dali još jednu namenu. Povećavanje daljine skoka. Kako? Držeći haltere u rukama, skakači bi zamahivali tegove unazad, pa napred neposredno pre skoka.
I jedna od prvih upotreba medicinskih lopti se vezuje za ovo područje. Hipokrat je aktivno preporučivao fizičku aktivnost u lečenju. Smatra se i da je zaslužan za uključivanje ove lopte u treniranju atleta. U pitanju je bila obična lopta od kože, ispunjena peskom. Ali je i tada bila odličan rekvizit.
Drevni powerlifting
Drevni Grci su jako voleli sportove snage. Istorija teretane kod njih je vrlo zanimljiva i obimna. Zato ćemo za kraj pomenuti dva dostignuća iz powerlifting domena.
Prvo ćemo pričati o Bibonu, dizaču tegova iz VI veka PNE. Na ogromnom kamenu, težine oko 140 kg, stoji sledeći zapis.
Što bi značilo:
‘Bibon, Folin sin, jednom me je rukom podigao preko glave.’
Da, taj zapis govori o tome da je pomenuti sportista, pre više od dva i po milenijuma, digao 140kg iznad glave. Jednom rukom. Doduše, možda je upotrebio obe ruke, da bi podigao, da bi ga onda držao jednom rukom. Ipak, izuzetan podvig.
Drugi važni dizač tegova je Eumastas. Na ostrvu Tera, danas poznatijem kao Santorini, nađen je kamen, težak skoro 500 kg. Slično kao kod Bibonovog, i ovaj kamen je imao natpis. ‘Eumastas, Kritobulov sin, podigao me sa zemlje.’ Kako ga je podigao, kojom tehnikom, nije ostalo zabeleženo. Ali sve i da ga je samo mrdnuo sa tla, pola tone je prilična težina.
Nedostatak aktivnosti unišava dobru kondiciju svakog ljudskog bića, dok je kretanje i metodičke fizičke vežbe čuvaju i održavaju.
Platon
Zaključak
Grci su voleli svoje sportiste, ali su voleli i jako cenili fizičku kulturu kao takvu. Mnogo se toga prenelo i usvojilo u rimsko doba. Šta se dešavalo nakon toga, nakon pada rimskog carstva? To ćemo, zajedno sa modernim razvojem treninga i teretane, istraživati u četvrtom delu serije ‘Istorija teretane’.
