U prethodnom tekstu iz serije Istorija teretane razgovarali smo o drevnim prapočecima ciljanih fizičkih aktivnosti. Pomenuli smo dizanje kotlova u Kini i rvanje u Indiji. Sada nastavljamo dalje na zapad, u tadašnju Persiju.
Pomenuli smo da je od 16. veka u Indiji postao dominantan način rvanja Pehlwani Kushti , nastao spajanjem lokalnog Malla-yuddha, i persijskog Koshti pahlevani.
Istorija teretane u Persiji
Persijsko rvanje – koshti pahlavāni
Iako kažemo rvanje, ovo je mnogo više od toga. Ono je deo mnogo sveobuhvatnije – i zanimljivije – aktivnosti. Pričam o varzesh-e pahlavāni.
U pitanju je sistem koji u sebi spaja rvanje, ali i način treniranja, duhovnost i filozofiju. I to kako islamsku, tako i drevnu persijsku, zasnovanu na zoroastrizmu. A najzanimljivije od svega – praktikuje se i u današnje vreme. Štaviše, 2010. godine je uvršten u UNESCO listu nematerijalne kulturne baštine. Povremeno se održavaju i međunarodna takmičenja, a referentni telo je Međunarodna Zurkhaneh Sportska Federacija (IZSF).
Sport heroja
Varzesh-e pahlavāni bi značilo ‘sport heroja’. Javlja se i pod imenom varzesh-e bāstāni, što znači ‘drevni sport’. Preovlađuje u Iranu (logično), ali ga ima i u Azerbejdžanu i Avganistanu. Praktikovao se i u Iraku do osamdesetih godina prethodnog veka. Nakon toga je nestao, da li zbog diktature, iransko-iračkog rata, ne znamo. U isto vreme je i njegova popularnost u Iranu drastično opala, nakon Islamske revolucije. Verski fanatizam ima tu tendenciju. Međutim, varzesh-e pahlavāni se vratio u fokus religijskih vlasti, jer je bio dobar način da se promoviše iranska kultura.
Sistem je izuzetno ritualan u svojoj prirodi. Postoji hijerarhija i propisana oprema. Čak i posebna zgrada u kojoj se trenira, po imenu zurkhaneh. Prevod bi bio ‘kuća snage’. Volim logična imena.
Kako kuća snage izgleda?
Ako ste pomislili da je zurkhaneh obična teretana, sa uobičajenom opremom, svlačionicama, motivacionim porukama na Farsiju i slikama iranskih bodibildera, istina je potpuno drugačija.
Kuća snage se od temelja gradi namenski, sa specifičnom arhitekturom. Imaju visoku kupolu, i u sredini je prostor za treniranje, zvani gaud. Ovaj prostor je osmougaonog, ili kružnog oblika, i niži je od nivoa poda oko 70-100 cm.
Oko gauda je prostor za publiku. Kako bi se sprečile povrede, ivice su svuda prekrivene gumom i/ili drvetom. Samo tlo na kom se vežba je zahtevalo posebnu proceduru u drevnim vremenima. Izgrađeno je od različitih slojeva, od dna do vrha, zgnječenog korova, tanjeg sloja sušene fine slame, debljeg sloja pepela. Gornji sloj se sastoji od gline nabijene tako da se osigura mekoća i fleksibilnost potrebni za sigurnost. Naravno da vlaga i prašina imaju štetni uticaj. Zato se postepeno prelazi na modernije načine odlaganja poda.
Ulazna vrata Zurkhaneha su dizajnirana da budu niža od normalnih vrata. Tako ljudi prilikom ulaska moraju nakloniti i ući ponizno. Ovim se akcentuje skromnost i poštovanje.
Posebno mesto zauzima Sardam. Nalazi se u blizini ulaznih vrata, na povišenom stalku s polumesečastim ili četvrtastim lukom na kojem visi zvono. Sardam je sedište na kojem sedi trener, koji je poznat pod nazivom Moršed. Ali to nije samo običan trener.
Kako se odvija Varzesh-e pahlavāni trening
Moršed je taj koji vodi celu proceduru. Kako treninga, tako i rituala pre i posle. Udaranjem u poseban bubanj, takozvani zarb, on daje ritam pri molitvi i vežbanju. Takođe koristi i posebno zvono, zang. Ono služi za ritmično vežbanje, ali i promenu tehnike vežbanja. Moršed rukovodi svime, određuje mesta, najavljuje posete i adekvatno pozdravljanje važnih ličnosti.
Tokom treninga koriste se kalistenika i vežbe sa spoljnim opterećenjem. Nema standardnih tegova na koje smo svi navikli. Ali, postoji oprema za tu namenu. U tu, vekovima korišćenu opremu spadaju:
• Shena, daska za sklekove
U pitanju je daska dužine 70 cm i širine 8 cm. Pored toga, shena ima i nožice od oko 5 cm. Moršed nakon uvoda zvoni i neprestano udara u zarb. Vežbači stavljaju dasku ispred sebe i počinju. Miandar, što je termin za starijeg sportistu, radi vežbe (sklekove), dok ga ostali prate.
• Meel, drvena palica
Ovo je teška drvena palica, flašastog oblika. Može se reći da izgleda kao indijska palica, i imaju zajedničko poreklo. Koristi se za vežbe snage, rotacione vežbe. I koriste se u paru. Na sličan način kao što se danas koriste indijske palice.
Variraju u težini, pa postoje:
- Palice od oko 2 kg, koje služe za zagrevanje, vežbe koordinacije, bacanje
- Lake palice, od 3 pa do 10 kg, za lakše vežbe
- Teške palice, koje u težini idu i do 30 kg.
• Sang, teški drveni štit
U pitanju je veliki pravougaoni komad drveta koi, logično, liči na štit. Postoji rupa u središnjem delu, sa šipkom koja se koristi kao rukohvat. Ovi drveni štitovi se koriste kao opterećenje, a za vežbu je potreban jedan par. Sang na treningu nema definisanu težinu. Na međunarodnim takmičenjima ovaj štit teži 20 kg, a njegova dužina, širina i debljina su 100 cm, 70 cm i 5 cm.
Vežba sa drvenim štitom. Ispred vežbača vide se i daske za sklekove.
• Kabbadeh, luk i lanac
Ovo je metalni rekvizit za vežbanje, oblikovan kao luk. Umesto strune, na luku je montiran teški lanac, sačinjen od karika i metalnih diskova. Težina se menja uklanjanjem i dodavanjem karika i diskova. Varira između 10 i 50 kg. Vežbe sa ovim rekvizitom podrazumevaju rotacije i dizanje iznad glave.
• Shelang, daska za istezanje
U pitanju je daska od tvrdog drveta. Koristi se za vežbe istezanja, izdržljivost mišića i agilnost nogu.
• Kamarband i Shalvar, pojas i pantalone
U pitanju su kratke pantalone, do kolena, često ukrašene. Na njih se stavlja teški kožni pojas. Zajedno, zbog materijala izrade, oni omogućavaju bolji hvat pri vežbama rvanja.
Rvanje u Zurkhaneh
Kao i sve ostalo, i same borbe imaju ritualni karakter. Bore se samo oni sportisti koji su zakazani za vežbu. Tip rvanja mnoge podseća na grčki stil, gde je samo gornji dio tela rvača uključen u hvatove i borbu. Rvači se zovu Bastanikar, što bi značilo sportista. Ovo su ljudi posebnih fizičkih karakteristika, i moralnih načela.
Naravno, i ovde postoje različiti nivoi bastanikara
Tako je nokhasteh termin za početnika. Oni prvi počinju individualne vežbe. Njih trenira pishkesvat. Stariji i iskusniji bastanikar, on pokazuje tehnike i vežbe ovog sistema.
Pomenuli smo miandara, koji je pishkesvat u centru gauda, i koji vodi trening. I moršeda, iskusnog sportistu čiji je zadatak da daje ritam i peva epske junačke pesme.
Najviši nivo je Pahlevan. Ovo je šampion među bastanikarima. To može biti šampion zemlje, provincije, grada. Ali, to nije samo najbolji rvač. Biti pahlevan znači mnogo više. Pored sportskih uspeha, to je i osoba vrhunskih moralnih i humanističkih karakteristika.
Najpoznatiji pahlevan u legendi je Rustam, iz persijskog epa Šahname. Prema ovom epu sa kraja 10. veka nove ere, Rustam je bio heroj koji je praktikovao ovu borilačku veštinu, ubijao lude slonove i opasne zmajeve. Koliko je on bio uticajna figura, vidimo i po tome da je Veliki Gama imao nadimak Rustam-e-Hind, ili Rustam iz Indije. Veliki Gama
(rođen kao Ghulam Mohammad Baksh But), bio je najpoznatiji pakistanski snagator i košti pehlvani rvač, i rođen je krajem 19. veka u tadašnjoj Britanskoj Indiji.
Golrizan (sipanje cveća)
Za kraj bi pomenuli jedan prilično lep običaj. Golrizan je u duhu humanističkih vrednosti i moralnih imperativa koje varzesh-e-bastani promoviše. Obično nakon završetka mečeva, Moršed oglasi zang. Tada su svi prisutni pozvani da ostavljaju novac u poseban sud. Taj je novac namenjen za pomoć siromašnima, za humanitarne katastrofe, ali i za pomoć samom sportu. Kako su neretko prisutni i bogatiji i viđeniji članovi zajednice, mogu se prikupiti značajna sredstva.
Istorija teretane drevnog Egipta
Naravno da se ne može pričati o fizičkim aktivnostima kroz istoriju da se ne pomene ova afrička civilizacija doline Nila. Možda i najstarije sportske aktivnosti su potekle ovde.
Da bi shvatili koliko je egipatska civilizacija stara, razmislite o sledećem. Antičke civilizacije Evrope, Rim i Grčka, su postojale u vreme kada je Egipat već bio prastar. I naravno da je takva civilizacija dala neke sportove i fizičke aktivnosti. Sem građenja mega grobnica.
Upravo u ovim grobnicama možemo naći tragove sportskih aktivnosti. Nije puno ostalo pisanih svedočenja tog vremena. Ali zato brojne grafike i slike iz grobnica pokazuju različite tipove sportova i treniranja.
A sportova je bilo
Kao i svaka druga civilizacija, i drevni Egipat je imao vojnike koji su trenirali za svoj posao. Ali pored toga, sportske igre su bile uobičajena pojava. I popularna, jer su ljudi svih klasa voleli da pogledaju sportska takmičenja. Kada nisu bili zauzeti upošljavanjem vanzemaljaca za građevinske radove.
Tadašnji vladari Egipta su bili uključeni u ove igre. Nekad se i očekivalo da imaju poseban nivo fizičke sposobnosti i veštine.
Očekivalo se da vladari različitih nivoa vode svoju vojsku u bitku. Zato se podrazumevalo da budu na minimalno istom nivou spreme kao i njihovi vojnici. Neke od igara su se odvijale i vezano za procedure, kao što je krunisanje. Tako je trčanje na duge staze nekad bilo i uključeno u svečanost krunisanja. I sami vladari su učestvovali. Tokom svečanosti povodom 30 godina krunisanja, očekivalo se da faraon trči deo trke, kao i da učestvuje u nekim od igara. Neki od vladara su bili vrlo cenjeni zbog svojih veština. Posebno u streličarstvu i konjičkim sportovima.
Kolevka modernog sporta?
Mnogi od današnjih sportova su viđeni i imali korene u Egiptu. Igre slične rukometu i hokeju (naravno da ne na ledu!) su primećene na nekim grafikama. Ostale su zabeležene i neke od procedura koje se danas koriste, kao što je suđenje, oznake različitih timova i takmičara, dodela medalja.
Bilo je i takmičenja u aktivnostima koje su smatrane praktičnim, čak neophodnim, za život u tom periodu. Lov i ribolov su bili bitni, pa su postojala nadmetanja u njima. Takođe su uticali i na pojavu takmičenja u streličarstvu i bacanju koplja.
Uzmimo u obzir da je Egipat nastao u dolini jedne od najvećih reka na planeti. Pored toga, izlazio je na dva mora. Logično je da su sportovi na vodi bili prisutni. Pored plivanja, imamo i grafička svedočenja o kajakaštvu. Postoje i slike koje prikazuju veslačke trke, sa sve vođom koji daje uputstva i ritam veslačima.
Da li je bilo i borilačkih sportova?
Mnoga takmičenja su se zasnivala na metodima borbe tog vremena. Ne samo borilački sportovi. Konjica je bila sastavni deo vojnih formacija, pa je tako i treniranje konjičkih sportova bilo bitno. Kako su konjske zaprege bile značajan deo borbi, tako se to prenelo i na trke dvokolica. Nešto nalik scenama iz filma ‘Ben Hur’. Onog starog, iz 1959.
Kontaktni borilački sportovi su takođe bili prisutni. Postoje grafike koje prikazuju dva (pretpostavljamo) boksera. Na nekim je ovekovečen trenutak kad se jedan sprema da zada udarac, dok ga drugi blokira. Ni ovde, na žalost, ne znamo puno o pravilima i detaljima ovog sporta.
Rvanje, za koje smo već rekli da ga verovatno ima u svakoj kulturi na planeti, našlo je svoje mesto u Egiptu. Prisutno je bilo u vojnim jedinicama, ali i van. Prema brojnim grafičkim prikazima, možemo doneti neke zaključke. Dva rvača drže desnom rukom jedan drugog za vrat. Leva ruka služi za borbu. Rezultat se odlučuje kada gornji deo tela poraženog dotakne tlo.
Slika koja prikazuje tehnike rvanja, 21. vek PNE, nekropola Beni Hasan.
Postojale su i razne forme mačevanja. Koristili su se drveni štapovi i štitovi, i moglo je da bude jedan na jedan, ili između dva tima.
Gimnastika u drevnom Egiptu
Gimnastika je dobar način da se telo održi gipkim i zdravim. Takođe je i izvanredno za pokazivanje toga koliko je telo snažno i spremno. Upravo zato su ga i koristili Egipćani.
Postoje grafike koje prikazuju skokove, slične današnjoj disciplini preskok. Tu je i poznata grafika sa devojkom koja radi most, pokazujući izuzetnu fleksibilnost. Ponekad je prikazivanje gimnastičkih sposobnosti bilo deo većih festivala, pa je bilo praćeno i muzikom. Može se reći da su ovo možda i prvi primeri ritmičke gimnastike.
Egipatska gimnastičarka
Dizanje teg… teških stvari
Sve je to lepo. I trčanje, i gimnastika, i gađanje strelom iz dvokolica. Ali priča o teretanama ne bi bila kompletna, ako neko ne diže nešto teško. Upravo to su radili drevni Egipćani.
Naravno da nisu imali čelične olimpijske šipke, ni bumper tegove. Slabo su stajali i sa teškim bronzanim sudovima za kuvanje. Ipak, imali su nešto mnogo važnije. Pesak. I to jako puno peska.
Egipćanima je snaga i pokazivanje iste bilo važno. Zato ne čudi što su se snašli sa onim što imaju. I napravili možda i prvi sport sa dizanjem teških predmeta.
Dizanje vreća sa peskom.
Danas je funkcionalni trening i dizanje ‘primalnih’ težina popularno. Međutim, stari Egipćani su napravili ceo sport od dizanja džakova sa peskom. Grafike pokazuju kako su to radili. Nije bilo bitno samo podići vreću. Ne, ista je morala da se podigne jednom rukom, i da se određeno vreme drži iznad glave.
Možda se ne vidi najbolje, ali u pitanju je prikaz dizanja džaka sa peskom
Pored ovoga, bilo je i različitih vežbi sopstvenim telom. Ljudi su umeli da rade čunjeve i sklekove čak i tako daleko u prošlost.
Civilizacija tako drevna i uticajna nije mogla da ne ostavi tragove i na druge civilizacije tog vremena. Ratovi i osvajanja, ali i trgovina i diplomatija, donosili su različite aspekte života i na druga područja. Tako je i kontakt između Egipta i drugih civilizacija imao svoj uticaj.
Zato će nam u narednom tekstu tema biti istorija teretane u dve civilizacije koje su imale možda i najveći uticaj na moderno shvatanje fizičkih aktivnosti.
To su, naravno, Rim i Grčka.
