Shvatamo je zdravo za gotovo, ali istorija teretane je duga. Kako smo došli do toga kako jedna teretana izgleda danas? Kako će izgledati u budućnosti? Sad ćemo da popričamo.
Koliko teretana i raznih fitnes studija imate u kraju? U svom mestu? Verovatnoća da nemate makar jednu teretanu u krugu od kilometar je jako mala.
Po nekim procenama, u Evropi trenutno ima oko 65.000 teretana. To su i sitni fitnes studiji. Škole borilačkih veština. Teretane koje trebaju 3 sprata za svu opremu i korisnike. I sasvim sigurno toga ima još. Da ne pominjemo otvorene fitnes parkove. Ili kućne teretane. 😉
Tako je, teretane su sada sveprisutne. Ali nije uvek bilo tako. Samo u poslednjih 200 godina mnoge su se stvari promenile. A istorija teretane je duga. Par milenijuma duga.
Drevne teretane
Svi (nadam se) znamo o civilizacijama antičkog doba. Međutim, retko pričamo o ulozi koju su te civilizacije imale na nastanak i razvoj fizičke kulture. A itekako su uticale!
Većina drevnih kultura koristila je vežbe sa sopstvenom težinom i gimnastiku za izgradnju fizičke sposobnosti. Ovo ih je spremalo za borbu, fizički rad i svakodnevni život.
Fizičke vežbe donose lakoću, radnu sposobnost, stabilnost, otpornost na bolesti, otklanjanje boljki, kao i dobar metabolizam.
Čaraka
Verovatno ne postoji region ni kultura koja nije u istoriji imala neki oblik rvanja. Kao takmičenje na seoskim okupljanjima. Ili deo nekog religijskog ili društvenog rituala. Isto tako i nadvlačenje konopca, bacanje ili dizanje teških stvari, i puno toga.
Fizička kultura drevnih vremena bila je isprepletana sa društvenim životom, religijskim praksama, filozofijom. Često je bila pod uticajem metoda borenja. Tako nisu bile retke vežbe zasnovane na simuliranju pokreta u borbi. Sa ili bez oružja.
Zato ćemo sada da predstavimo razvoj fizičke kulture u nekim od starih civilizacija. Nećemo uspeti da pokrijemo sve. Ali se nadam da ćemo popričati o najzanimljivijim.
Istorija teretane i fizičke kulture u Kini
Fizička kultura i vežbanje u Kini je staro koliko i sama kultura. Prošlost Kine je burna, i ispunjena konfliktima kroz veći deo njene istorije. Zato nije iznenađujuće da je fizička kultura bila u velikoj meri vezana za vojsku i primenu u ratovanju.
Ali ne. Ne mislim na Kung Fu filmove. Na letenje kroz vazduh dok se bacaju noževi i mudre metafore. Snaga i fizička sprema su imale praktičnu ulogu. Prosto rečeno, vojnik je trebalo da može da ponese puno, ode daleko, i kreće se brzo. Zbog toga su budući vojnici morali da prođu fizičke testove. I to ne puno različite od onih za moderne vojne jedinice. Slaganje kamenja, dizanje teških predmeta, plivanje, uobičajeno.
No, fizička spremnost se nije ograničavala samo na prašinare. Mnogi vladari su izuzetno cenili ove atribute svojih podanika. Neki od njih su i sami bili izuzetno fizički sposobni i naklonjeni sportu i pokazivanju snage. Čak postoji priča da je jedan od vladara u 4. veku PNE, Wu od Qina, bio vrlo sposoban i snažan rvač. Toliko da ga je to i ubilo. Odgovarajući na izazov, pokušao je da podigne teški bronzani sud, poznatiji kao Ding. U procesu je uspeo sebi da povredi (polomi?) noge. Ovo je brzo dovelo do smrti. Možda i nije najbolja reklama za dizanje teških predmeta, ali vidimo da su vladari voleli da pokazuju snagu.
Šta je ding, i zašto je bitan?
Pomenuti Ding je bio možda i prvi predmet korišćen upravo za demonstraciju nečije snage. Ding je bio najčešće tronožni ili četvoronožni bronzani kotao. Na vrhu je imao dve ušice ili drške. Pojavio su se tokom 2. milenijuma pre nove ere, i relativno brzo proširio po Kini. Sud je mogao da teži par stotina kilograma. Iako je u početku bio sud praktične namene, njegova simbolička svrha je kasnije postala mnogo značajnija. Broj sudova koje je neko posedovao je označavao status i moć. I ovo je važilo i tokom života, i nakon smrti. Važne osobe su sahranjivane sa njima.
Ne baš na ovakav način
Ali nismo ovde da razgovaramo o drevnim kineskim pogrebnim procesima. Već o upotrebi dinga u vežbama i pokazivanju snage. A to je moglo da se radi na dva načina. Zavisno od toga da li podižu dve, ili jedna osoba.
Sećate se da ding ima dve drške. Kroz njih je mogla da se provuče drvena greda, ili da se uhvati za njih. Dizači dinga (zvuči kao naslov avanturističkog filma) izvode vežbu šireći noge u stranu kako bi zaštitili kolena. S jednom osobom sa svake strane suda, ovo bi najviše ličilo na sumo mrtvo dizanje. Ili bar na gornji deo pokreta. Prilično jednostavno. I prilično bezbedno, ako se radi kako treba. Kao i mrtvo dizanje danas.
Kada ding podiže jedna osoba, to je već skroz drugačije iskustvo. Mnogo napornije, i opasnije, iskustvo. Ako ne verujete, pitajte kralja Wu od Qina.
Zašto je to bilo tako?
Stvar je u tome da ništa kod dinga nije napravljeno da može da se digne solo. Za početak, ručke su postavljene tako da dizač mora da se ozbiljno nagne napred da bi podigao sud. Središte mase je suviše daleko napred. Posebno kada poredimo sa klasičnim ili sumo mrtvim dizanjem, gde je težište mnogo bliže telu dizača. Još više kod trap šipke. Sve ovo leđa stavlja u prilično rizičan položaj.
Stiže Qiaoguan
Ovaj način pokazivanja snage dolazi iz potrebe zaštite gradova od napada. U reči Qiaoguan, ‘qiao’ znači dizati, a ‘guan’ je poluga gradske kapije. U vreme čestih ratova, bilo je potrebno brzo podići pomenute poluge, i zabraviti kapiju, u slučaju napada.
Da bi stvari bile teže, Qiaoguan se nije dizao kao što bi digli olimpijsku šipku. Dizač bi jednom rukom uhvatio polugu na jednom kraju, i pokušao da podigne. Ovo je bilo ključno u slučajevima napada na grad. Zato je podizanje Qiaoguan određeni broj puta, na ovaj način, bio uslov za službu u nekim vojnim jedinicama. Kada je poluga bila standardizovana, bila je duga oko 170 cm, prečnika 12 cm. Naravno, kao i kod Dinga, i civilno stanovništvo je volelo da se nadmeće u snazi sa ovim rekvizitom.
Dizanje Qiaoguan je bilo aktuelno negde do 10. veka nove ere. Tada su praktičniji rekviziti počeli da preuzimaju ulogu oba pomenuta. I ovo je važilo i za treniranje, i za proveru sposobnosti za vojsku.
Tako se govori o tegovima od kamena, međusobno spojenim drvenom šipkom. Koristili su se i kamenovi različitih težina, slično kao što postoje različite bućice danas. Sve se ovo dešavalo u drugoj polovini prethodnog milenijuma.
Nije treniranje samo dizanje tegova
Bila bi zabluda misliti da su drevni kineski vežbači samo dizali teške sudove i poluge za kapiju. Pored očigledne kalistenike, još se jedan modus vežbanja razvijao u Kini. Jedan od prvih klasifikovanih i imenovanih metoda vežbanja je bio Wu Qin Xi. U pitanju je vežbanje koje se sastoji od Daoyin (istezanje) i Tu Na (disanje) vežbi, koje oponašaju kretanje životinja.
Moderna ilustracija Wu Qin Xi
Wu Qin Xi bi značilo Zabavljanje (Plesanje, Igranje) Pet Životinja. Te životinje su: medved, majmun, ždral, jelen i tigar.
Kao u Kung Fu pandi. Manje više.
Tvorac je lekar po imenu Hua Tuo. Često smatran za prvog kineskog hirurga, ostao je upamćen i po korišćenju anestetika pri operacijama, stvorenog od kombinacije vina i kanabisa. Izučavao je i akupunkturu, a za nas je bitan jer je smatrao da su fizičke aktivnosti ključne za zdravlje i kvalitetan život. Moguće je da su njegova istraživanja uključivala mnogo više, ali su uništena tokom spaljivanja njegovih dela prilikom pogubljenja, početkom trećeg veka nove ere.
Hua Tuo je stvorio ovaj vid vežbanja sa idejom bolje pokretljivosti svih uzrasta. Ovaj je sistem možda i prvi oblik Qi Gonga. Zašto je izabrano baš ovih 5 životinja, ne znamo. Postoje teorije, ali bi detalji stanje oduzelo previše vremena. Svakako je ovaj sistem prethodio mnogim potonjim sistemima vežbanja.
Indija – Istorija teretane na potkontinentu
Nisu ni drevne indijske civilizacije zaostajale kada je u pitanju odnos prema fizičkim aktivnostima. Opet su u pitanju bili praktični razlozi – primena u borbi. Ipak, odnos prema ljudskom telu i kretanju je ušao i u spise i kulturu.
Istorija fizičke kulture u drevnoj Indiji datira unazad do vedskog doba. To bi značilo nekih petnaestak vekova pre Hrista.
Dholavira, drevni grad iz trećeg milenijuma PNE, mesto je možda i najstarijeg sportskog stadiona
Vede su tekstovi koji su nastali u drevnoj Indiji. Smatraju se najranijim oblikom književnosti na sanskritu, kao i najstarijim svetim spisima hinduizma.
Među raznolikim Vedama različitih tema, čak 3 Upavede su, na neki način, bile posvećene telu, zdravlju i kretanju. Upaveda Rigvede, zvana Ayurveda je nauka i umetnost održavanja, zaštite i održavanja dugog života. Sledeća je Upaveda Yajurvede, zvana Dhanurveda je oblast koja se bavi oružjem, borbom i umećem ratovanja. Upaveda Samaveda, zvana Gandharvaveda, bila je posvećena muzici, pevanju, plesu i drami.
Pri proučavanju Ayurvede vidi se stepen važnosti koju je drevna Indija pridavala telu, njegovom pravilnom razvoju i pravilnom treningu. Ayurveda je temeljno proučavala ljudsko telo, i različite njegove potrebe i boljke. U skladu s tim predlaže specifične vežbe i metode za optimalan razvoj, s naglaskom na snagu i pokretljivost. U Ayurvedi se snaga smatrala osnovom zdravlja i telesnog razvoja. Svaki unutarnji organ bi trebalo da obavlja svoje funkcije bez ikakvih problema.
Fizička aktivnost – Vyayama, smatrana se najboljim načinom za sticanje snage. Zato je znanje o tipovima i prednostima vežbanja, ali i o potencijalnim problemima, bilo ključno u Ayurvedi.
Ayurveda stavlja snažan akcenat na vežbanje u pravoj meri. Preporučuje se svakodnevna aktivnost, jer ona dovodi do jačanja mišića, poboljšava apetit, i daje snagu za podnošenje teškog rada i napora.
Umeće ratovanja – Dhanurveda
Dhanurveda se bavila proučavanjem različitih aspekata borbe. Kvaliteti potrebni za sposobnog ratnika su se morali razvijati kroz različite vežbe. Postojala je posebna obuka koja je uključivala veliki fizički napor. Ona je ratnike osposobljavala u različitim metodama ratovanja. Treniralo se rukovanje različitim tipovima oružja, streljaštvo. Takođe i jahanje konja, i streljaštvo u tom kontekstu.
Indijske palice
Istorija teretane u Indiji nije potpuna bez pominjanja indijske palice. Iako će se sličan alat pomenuti u sledećem tekstu. A i postaćemo detaljnije o njima.
Najviše se pominju u tekstu nastalom između 400. godine PNE i 400. godine naše ere, zvanom Mahabharata. Tu su one nazvane gada. Korisnici su razni heroji iz teksta. Ali najpoznatiji je bog Višnu.
Ove su se palice prilično koristile u ratovima, pa ne iznenađuje njihova pojava kao alata za treniranje.
Indijske borilačke veštine
Metodi borbe koje su se razvile u ovom području su bile brojne i raznolike. Postoji dosta regionalnih razlika, i prisustvo stranih uticaja. Tako severoistočni delovi imaju metode borbe koji su slični onima u jugoistočnoj Aziji.
Severozapadni deo Indije je bio pod uticajem persijske kulture. Južni deo je u najvećoj meri sačuvao autentičnost, jer je bi udaljeniji od ovih uticaja.
Trening drevnih indijskih boraca se odvijao n mestu koje se zvalo akhara. Ovaj se termin vezuje i za vojne instalacije, ali i religijski aksetizam. Pominje se i u spisu Mahabharata. Smatra se da su u najranijim akharama profesionalni borci dolazili da treniraju.
Indijski boks – Musti-Yuddha
Ovaj izuzetno stari oblik borbe pesnicama bio je ekstremno brutalan. Borilo se golim pesnicama, i moglo je da se udara svuda, sem u međunožje. Pominje se u drevnim (od 3. do 7. veka PNE) indijskim epovima Ramayana i Mahabharata. Tabanje je moglo da se izvodi između dva protivnika, jednog protiv grupe, i dve grupe. Danas se ne praktikuje u većoj meri. Ipak, ostavio je značajan trag. Nasleđe se ogleda i u veštinama na koje je uticao, među kojima su danas najpoznatiji Muay Thai i Lethwei.
Indijsko nogatanje – Aki Kiti
Kažemo ‘indijsko’, ali se ovaj tip sporta javlja u severoistočnom delu Indije. U plemenu Naga se koristilo kao ritualno takmičarska aktivnost. Ono što je, bar meni, zanimljivo, jeste način borbe. U kružnom ringu, dva borca koriste samo svoje noge da udare svog protivnika. Tačnije, svoje tabane. Isto važi i za blokiranje udaraca. Tabananje.
Rvanje u južnoj Aziji- Malla-yuddha
Iako je ovaj sport najčešće vezivan za Indiju, bio je prisutan u celom regionu južne i jugoistočne Azije. Tako se veruje da je legendarni heroj iz Singapura, Badang, praktikovao ovaj vid rvanja. Malla-yuddha se pominje i u Mahabharati. Kasnije su četiri stila borbe pozajmila svoja imena iz ovog epa. Tačnije, od imena likova. To su Hanumanti, Jambuvanti, Bhimaseni, i Jarasandhi. Stilovi su se razlikovali po tome da li favorizuju čisti snagu, tehniku, manipulaciju zglobovima, čisto rvanje.
Iako je bilo slučajeva učešća amatera, ovim su se sportom uglavnom bavili profesionalni borci. Posvećivali su svoj život sportu, i neretko imali i svoje bogate mecene. Kao i mnoge druge stvari tog perioda, rituali i iskazivanje poštovanja su bili sastavni deo treninga i borbe.
I zavisnosti od pravila, dozvoljenih poteza, i bodovanja, postojala su četiri nivoa. U tri, da tako kažemo, blaža nivoa, pobeđivalo se obaranjem protivnika, ili ako jedan drugog podigne sa zemlje i drži bar tri sekunde. U najekstremnijem nivou, pobedio je borac koji onesvesti drugog. Ovaj nivo je bio izuzetno brutalan, i nije bilo puno nedozvoljenih poteza. Čak je bilo dozvoljeno i ugristi protivnika.
Negde sredinom prošlog milenijuma sport je izgubio na popularnosti. Između ostalog i zbog upliva uticaja iz Persije. Danas ga nema, sem u najčešće ritualnom obliku u južnim delovima Indije.
Pehlwani rvanje – uticaj Persije
U 16. veku je severna Indija pala pod kontrolu muslimanskih Mogula. Mešavina turskog, mongolskog i persijskog porekla donela je i svoje uticaje. Jedan od njih se ogleda i u kombinaciji lokalnog Malla-yuddha, i nasleđa mongolskog i persijskog rvanja. Tako je nastalo Pehlwani Kushti (rvanje heroja bi bio neki slobodan prevod). Ovaj vid rvanja je postepeno zamenio lokalni.
I tu ćemo stati sa istraživanjem istorije teretane. U ovom tekstu smo se bavili dalekim istokom i južnom Azijom. U sledećem ćemo krenuti od Persije, tačnije pahlevani i zoorkhaneh rvanja i metode vežbanja. Do tada, nadam se da ste uživali u prvom delu teksta.
